Судбина и коментари

МАГА МАГАЗИНОВИЋ (1882-1968), УМЕТНИЦА, ВИЗИОНАРKA, БОРАЦ
Драме преурањених петлова
По очевој линији пореклом из Метковића, по мајчиној из Дервенте, у Београду је философију завршила код Бранислава Петронијевића. Била је прва жена новинар у тек основаној „Политици”. Балетску уметност усавршила је у Немачкој, код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена Елизабете и Изадоре Данкан, Минете Вегман, Жана Далкрозе, Рудолфа фон Лабана. Глуму похађала код великог Макса Рајнхарта. Све што је научила донела је у Србију. У Београд и православље довела је и знаменитог Герхарда Геземана (1888-1948), са којим је добила сина Рајка и кћерку Рајну. Толико тога што је чинило њен живот било је прерано, све док није постало прекасно. Али њен неизбрисиви траг у српској култури и нашем сећању је остао

Пише: Драгана Букумировић

Замислите жену необично витку, дугог и лаког корака, краљевског држања, с ореолом непослушне загасите косе која јој пада на лице. Њене очи нису ни црне ни плаве, већ очи жене која се никада није помирила ни предала, очи луталице, сањара, очи немирне, радознале. Очи девојчице, мајке, уметнице, љубавнице.
То је она, Мага Магазиновић, жена која је донела модеран плес у Србију, прва жена новинар почетком прошлог века у тек основаном дневном листу Политика, немачки ђак, ученица Макса Рајнхарта. Жена европског образовања и ширине, занимљива личност. Задужила је српску културу многоструко, али није умакла судбини оних који иду неутабаном стазом. На такву стазу ступила је рано и остала несхваћена.
Прве године XX века Србија, још окренута завршавању неких пречих послова, није спремна да прихвати Магин авангардни дух. Успавана позоришна публика полако излази из опанака и погоспођује се, покушава да ухвати корак са светом. За модеран балет и босоноге плесачице, изгледа, још нема разумевања. Рано је.
Мага ће, тако, свет напустити у дубокој старости, не науживавши се у заслугама које је имала за културу свог народа, за модеран балет посебно.
А сада? Лако је дивити се.
Све је у животу ове жене зарађено поштено и са покрићем.
Од презимена. Пре него што су понели презиме Магазиновић били су Смиљанићи, старином из околине Метковића. Тамо се, једном, неки рођак, дечачић, потукао са Италијанчетом и добро га изударао. Из јарости и освете, претучени је повикао: „Мазну ме магазин!”
Тако Смиљанићи постадоше Магазиновићи, а Мага, мада крштена као Марија, доби леп и кратак надимак. Од далеког претка наследила је презиме, надимак и борбени дух.
Магина мајка Стана, рођена Исаиловић, била је из Дервенте. Ваљда је тако у Магину крв канула и кап пожељне босанске успорености, осећај за то када треба „стати, не јуришати”. Истина, у њеном животу то беху ретки дани. Јер, готово да је све било јуриш и борба.
Историја породице Магазиновић је историја сеоба на овим просторима. Селили се из Метковића у Требиње, из Требиња у Мостар, из Мостара у Ужице, где се у Цетини Мага родила 1. октобра 1882. и ту завршила четири разреда реалке.
Последња станица је Београд. У тој вароши распаковали пртљаг и заувек остали.

ПОГЛЕД СА ТРЕЋЕ ГАЛЕРИЈЕ

Прави живот, онај који је Магу рођењем одабрао, почео је када отац Ристо добио посао у Народном позоришту. То је уводи у свет уметности. Њему посао терзије и плата, а њој бесплатна карта. Недељом је у позоришту, на трећој галерији, осталих шест дана марљиво учи, и игра и пева у Културно-уметничком друштву „Обилић”.
По повратку са првог гостовања, у Јагодини, одушевљена записује своје утиске у дневник (који је водила током целог живота): „Имала сам крем хаљину од батиста са ситним плавим тачкама, украшену белим везом. Играла сам у ципелама које ми је нана купила код Исака Демаја у радњи ,Код две лепе девојке’, у Васиној улици, за четири динара. А какво је тек узбуђење настало после концерта, на игранци у ,Шареној кафани’! У загрљају партнера, играла сам као да летим...”
Та чаролија играња никада је неће напустити.
Младост девојке, иако испуњена немаштином, узбудљива је и пуна очекивања. И резултата. У јуну 1904. она дипломира код Бране Петронијевића на Философском факултету. Убрзо по оснивању листа Политика, у време када је у Србији највећи женски успех добра удаја, крчи пут женама кроз новинарство: пола године уређује Политикину рубрику „Женски свет”.
Примећен је њен уводник Образовање женскиња у Србији. Власник листа господин Влада Рибникар прима је за сталног сарадника, са два златника аконтације. Мага пише раме уз раме са колегама. С иронијом слика домаће навике проводаџисања, балског пирлитања, покондирености младих девојака и њихове удаје за „добре партије”. Она тражи за њих, али и за себе, више слободе и права у одлучивању и у избору животног пута.
Магазиновићева је више од блиставог студента, доброг новинара или играчице у „Обилићу”. Она је визионар. Загледана у Минхен и Берлин, који врве од уметности, жуди за светом.
Модерна, колико јој дозвољава време. Контролисано модерна, да је не прогласе лудом или настраном. Научила да води двоструки живот. Пред светом је потчињена времену у коме се мушкарци истурају испред. У потаји, да нико не зна, корак по корак, осваја своје слободе. Сваки дан по једну. Чита забрањене књиге, поставља питања која нико неће да постави, помера границе занимања за „њих” и „њега”, жуди за већим достојанством жене.

ЈЕДАН СТАРИ ЉУБАВНИ РАЧУН

Професор Брана Петронијевић је храбри да са малом уштеђевином продужи школовање у Немачкој, усаврши немачки и докторира.
Једног спарног јула Мага полази на пут, има карту за Европу. На пут је води жеља да савлада ритмику и пластику код најпознатијих уметника и теоретичара тог времена: Елизабете и Изадоре Данкан, Минете Вегман, Жака Далкроза и Рудолфа фон Лабана. Најзад, похађа и глуму код великог Макса Рајнхарта.
Ова нова уметничка сазнања тамо на извору, где се рађају нове сценске сензације, својеврсна су победа младе жене на почетку века. Иако још усамљена и несигурна у сопственим визијама, Мага чини први корак. Враћа се из Немачке после четири године, обогаћена сазнањима о модерном балету, и са пријатељицом из студентских дана Зором Прицом оснива Школу за рецитацију, естетичку гимнастику и иностране језике.
Од првог дана то је самоникла школа, без смештаја и потпоре тада уобичајеног заштитног одбора госпођа. Школарину су плаћала само имућнија деца, за сиромашну су часови бесплатни.
Али, прича о Маги Магазиновић не би била потпуна без зачина као што је љубав. Човек њеног живота је Герхард Геземан, са којим се срела на часовима глуме код Макса Рајнхарта. Са највећом чежњом она је чекала да се сретну у рано поподне, пре часова, у берлинској Авенији под липама. Долазио јој је у сусрет, витак и млад, високо уздигнутог чела, са нарамком књига под руком. Она се појављивала из својих висина, дугим кораком газеле, некад блистала, а некад била мргодна и нерасположена.
Уз глуму, Герхард Геземан је студирао славистику. Поред Маге Магазиновић овладао је српским језиком, упознао српске писце, посебно заволео Бору Станковића. Волео је Србе, одушевљавао се народом поезијом и марљиво је скупљао. Мага га је нежно волела, а он, шест година млађи, узвратио јој љубав. Због те жене, по много чему фаталне, прешао је у православље. Венчали су се у Саборној цркви у Београду 1914. Запослио се у Првој мушкој гимназији, радио и као лектор Универзитета у Београду. Она је унапређена у редовну наставницу Прве женске реалне гимназије.
Убрзо, и њих двоје ће преживети голготу Првог светског рата. Беже кроз Србију. Крагујевац, Краљево, Врање... Она са стомаком до зуба. Ту у збегу родила је и њиховог сина са два имена: немачким Харолд и српским Рајко. Са сином се сама вратила у Београд. А њен муж, Немац, српски зет, голорук и нежан, прешао је Албанију са српском војском.
Мага нема среће. Муж је нетрагом нестао, а једини син, плод њихове љубави, дете о којем су једном загрљени маштали поред реке Шпреје у Берлину, умире са непуних годину дана. Убрзо, од немачких власти у Београду несрећна жена сазнаје да јој је муж болестан и одлази у Швајцарску да га обиђе.
Та посета биће последњи чин њене љубавне драме.
У санаторијуму где се лечи, Герхард је упознао и заволео другу жену. Не крије да је заљубљен.
Мага зна да је то крај, неверство му неће опростити. Једино жели да још једном буду блиски, да на свет поново донесе њихово дете. И као у правим мелодрамама, годину дана касније у Луцерну родиће ћерку Рајну и са њом се убрзо вратити у Београд.
Рођењем девојчице био је намирен један стари љубавни рачун.
Мага Магазиновић је заувек склопила очи тачно две деценије после Герхарда Геземана, 1968, у дубокој старости.

***

Прорицање
Редакција Политике остала је Маги Магазиновић у најбољем сећању, мада тадашње колеге нису криле да им није по вољи што им се у посао меша једна жена. Власник листа Влада Рибникар често би је пецнуо због њеног феминизма и прорицао како ће се једног дана срећно удати за официра. Говорио је: „Госпођице Маго, нећете утећи судбинама толиких жена. Утопићете се и ви у ту просечност. Са засуканим рукавима, опасани белом кецељом и зарумењени од шпорета, као и све ,поштене жене’, пажљиво ћете стављати на сто чинију са супом, док ће ваш официр отпасати сабљу, скинути мундир и подврнути рукаве од кошуље, па кусајући слатко супу уштинути женицу за образ и рећи јој: ,Пиле моје’, а потом певушити ,Радо иде Србин у војнике’.”

***

Одласци
Након разлаза са Магом Магазиновић, Герхард Геземан (1888–1948) оженио се својом новом љубави, са којом је имао сина Волфа. Крајем 1939. основао је у Београду Немачки институт и наименован је за управника. Када су Немци напали Србију и Београд, он се, разочаран и нервно растројен, повукао са Института. Са супругом и сином вратио се у Праг.
Али, тек завршетак рата је за њега био кобан. Морао је да напусти Праг, све рукописе и своју богату библиотеку од пет хиљада књига (на свакој од њих стајала је вињета са ликом Филипа Вишњића). Са сином и женом, прибежиште је нашао у Телсу, у Горњој Баварској.
Умро је 1948. године.